Dragoš Kalajić je studije umetnosti diplomirao na rimskoj Accademia dei Belle Arti 1965. godine s najvećom ocenom (30 cum laude). Živeo i radio u Rimu i rodnom Beogradu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, Udruženja likovnih umetnika Srbije i Saveza pisaca Rusije. Njegova delotvornost se ispoljavala u nizu domena, od književnog i likovnog stvaralaštva do istorije umetnosti i izdavaštva.
Nakon više od petnaest godina, slike Dragoša Kalajića (1943 – 2005 Beograd) — jednog od najznačajnijih umetnika i vizionara u srpskoj i evropskoj kulturi poslednje četvrti XX veka — biće dostupne beogradskoj publici.
Naslov izložbe — „Hiperborejski realizam” — upućuje nas na poslednju, zrelu fazu slikarskog opusa ovog izuzetnog umetnika. Reč je o „arhajsko-futurističkim” (Dućo Trombadori) „razglednicama naše unutrašnje imperije” (Dragoš Kalajić), ili o slikama čija „epska tenzija” (Enriko Krispolti) arijanskog mita čini njihovog autora „protagonistom novog herojskog slikarstva, nove težnje ka Centru, Vrednosti, novog puta ka mitskom Gralu” (Miodrag B. Protić).
Najveću zahvalnost za ovaj važan kulturni događaj dugujemo organizaciji "Radionica Duše", Momčilu Todoroviću, i umetničkom savetu Galerije Progres.
Revolt prema deklarisanom antiestetizmu poznomodernističkih avangardi podstakao je u Kalajića afinitet prema stvaralačkom utopizmu, oličenom u ekstatičnom vizionarstvu u čijim epifanijama će se oformiti konture jednog alternativnog sveta čiji estetski idealizam u svemu odudara od „stvarne” slike konvencionalne realnosti. Kalajić postaje slikar unutarnje realnosti, prožet herojskim elanom, onom drskom verom u nemoguće koja, po njemu, čoveka predstavlja kao istinski slobodno biće. Samo umetnost otvara prozore za „događanje” te slobode. Ona je ta koja nas lišava nedostojne obavezanosti prema navodnoj primarnosti realizma trivijalne zbilje. (Prof. Đorđe Kadijević)
I tako, u vremenu anarhije morala, hegemonije zla, dioptrija orlova sa Kalajićevih slika nudi nam jedan pogled na neki budući imaginarni raj, u kome je on tražio svoje mesto, svoje smirenje i svoju nedoumicu pred svim onim problemima koje je donosilo vreme, u potrazi za istinom, suštinom i vrhovnom tajnom. (Olja Ivanjicki)
Dragoš se, dakle, predstavlja kao futurista primordijalnog sveta i arhaični ili, ako hoćemo, kao jedan „arheo-futurista”, koji nastoji da oživotvori san i mit u percepciji čiste i obične stvarnosti. Njegovo slikarstvo u mnogome zavisi od „načina gledanja” (stil i nije ništa drugo) nasleđenog od Đorđa de Kirika. I polazeći od ove fascinirajuće odanosti enigmi i metafizičkoj šaradi, prizori koje slika Dragoš tako se jasno nude našem pogledu, sugerišući, pre svega, jedno misteriozno ezoterično iskustvo. To proizvodi efekat jednog uznemirujućeg čuda, kao kada bi se suočili sa već doživljenim iskustvom koje traži ličnu transformaciju i da ne budemo više ono što smo bili. (Dućo Trombadori) - Esej o slikarstvu Dragoša Kalajića, povodom poslednje izložbe ovog slikara napravljene za njegovog života, galerija „Eleuteri”, Rim, 2004
http://www.youtube.com/watch?v=gBrDNY7M4EA&feature=player_embeddedNakon više od petnaest godina, slike Dragoša Kalajića (1943 – 2005 Beograd) — jednog od najznačajnijih umetnika i vizionara u srpskoj i evropskoj kulturi poslednje četvrti XX veka — biće dostupne beogradskoj publici.
Naslov izložbe — „Hiperborejski realizam” — upućuje nas na poslednju, zrelu fazu slikarskog opusa ovog izuzetnog umetnika. Reč je o „arhajsko-futurističkim” (Dućo Trombadori) „razglednicama naše unutrašnje imperije” (Dragoš Kalajić), ili o slikama čija „epska tenzija” (Enriko Krispolti) arijanskog mita čini njihovog autora „protagonistom novog herojskog slikarstva, nove težnje ka Centru, Vrednosti, novog puta ka mitskom Gralu” (Miodrag B. Protić).
Najveću zahvalnost za ovaj važan kulturni događaj dugujemo organizaciji "Radionica Duše", Momčilu Todoroviću, i umetničkom savetu Galerije Progres.
Revolt prema deklarisanom antiestetizmu poznomodernističkih avangardi podstakao je u Kalajića afinitet prema stvaralačkom utopizmu, oličenom u ekstatičnom vizionarstvu u čijim epifanijama će se oformiti konture jednog alternativnog sveta čiji estetski idealizam u svemu odudara od „stvarne” slike konvencionalne realnosti. Kalajić postaje slikar unutarnje realnosti, prožet herojskim elanom, onom drskom verom u nemoguće koja, po njemu, čoveka predstavlja kao istinski slobodno biće. Samo umetnost otvara prozore za „događanje” te slobode. Ona je ta koja nas lišava nedostojne obavezanosti prema navodnoj primarnosti realizma trivijalne zbilje. (Prof. Đorđe Kadijević)
I tako, u vremenu anarhije morala, hegemonije zla, dioptrija orlova sa Kalajićevih slika nudi nam jedan pogled na neki budući imaginarni raj, u kome je on tražio svoje mesto, svoje smirenje i svoju nedoumicu pred svim onim problemima koje je donosilo vreme, u potrazi za istinom, suštinom i vrhovnom tajnom. (Olja Ivanjicki)
Dragoš se, dakle, predstavlja kao futurista primordijalnog sveta i arhaični ili, ako hoćemo, kao jedan „arheo-futurista”, koji nastoji da oživotvori san i mit u percepciji čiste i obične stvarnosti. Njegovo slikarstvo u mnogome zavisi od „načina gledanja” (stil i nije ništa drugo) nasleđenog od Đorđa de Kirika. I polazeći od ove fascinirajuće odanosti enigmi i metafizičkoj šaradi, prizori koje slika Dragoš tako se jasno nude našem pogledu, sugerišući, pre svega, jedno misteriozno ezoterično iskustvo. To proizvodi efekat jednog uznemirujućeg čuda, kao kada bi se suočili sa već doživljenim iskustvom koje traži ličnu transformaciju i da ne budemo više ono što smo bili. (Dućo Trombadori) - Esej o slikarstvu Dragoša Kalajića, povodom poslednje izložbe ovog slikara napravljene za njegovog života, galerija „Eleuteri”, Rim, 2004
Нема коментара:
Постави коментар