Katari - od lomače do legende

“Crkva je zbog njih stvorila Inkviziciju, križari su ih opsjedali trideset godina, heretici za jedne , čuvari Svetog Grala za druge. Tko su mitski katari.?”

Ako u domenu tajnih društava možemo svrstati templare, onda sigurno možemo i mitske katare. Crkva je morala stvoriti inkviziciju samo da bi ih pobijedila, no stoljeća poslije katari su postali legenda. Danas još samo ruševine dvorca Montesgur podsjećaju na legende i mitove koji se isprepleću oko katara, no isto tako podsjećaju na njihovo uništenje.

Oto Ran, «Luciferova služinčad»

„Bilo je neophodno ostati veran Bogu do same smrti, „a Bog će svome slugi darovati krunu večitog života”, kako piše u Bibliji. Ustanovivši kao kanon da je rimska crkva jedini zastupnik „Istine”u očima vernika, trubaduri su bili sluge đavola; takođe je utvrdila das u oni verni Bogu ljubavi; konačno, crkva je tvrdila da oni slave – kao što su mnogi prieri pokazali – čuda Luciferove krune, pa tako možemo zaključiti da su trubaduri verovali, govoreći biblijskim jezikom, u Luciferovu krunu večnog života. Sledeći ovaj logički niz, zaključujemo da je za njih Bog ljubavi bio niko drugi do sam Lucifer.

Gral – vrhunac i nestanak

   Gral se pojavio i nestao u istoriji literature na jedan način podjednako tajanstven i izazovan kao i mit koji je on uspeo da populariše.

Priče, poeme i tekstovi u prozi koji ga koriste kao sredstvo, pripadaju svi između poslednje četvrtine XII i prve četvrtine XIII stoleća.

Taj relativno kratak period, kome ćemo upravo pokušati da ocrtamo opšti karakter i istorijski kontekst, odgovora, prema istoričarima, vrhuncu srednjovekovne kulture. Mi smo već videli da pojavljivanje Grala u kurtoaznim romanima jeste podudarno sa izgradnjom katedrala, stvaranjem vitraža i gotskih lukova, moteta u muzici. Gral se razvio u nedrima jednog kulturnog procvata izvanredne veličine čije je on sam bio okultno sunce.

Spisi koji su obrađivali traganje sa Gralom uživali su veliku popularnost u sredinama visokog viteštva, tada punog osvajačke žudnje, sigurnog u svoju moć, tvrdo oslonjenog na principe i vrednosti duhovnosti i ratničkog duha.

Red Templara je u tom pogledu primerak trijumfa viteštva. Crkvu je oduvek ozlovoljavalo, uostalom ne bez razloga, širenje priče koje opisuju uspostavljanje jednog posrnulog poretka od strane ljudi pod oružjem, nezavisnih i samostalnih nasuprot spiritualne vlasti. Poduhvat cistercijanskih monaha da preotmu tu temu vuče očigledno prema okultizaciji traganja.

Ako prihvatimo taj pogled na stvar može se spokojno utvrditi da je Crkva, pošto je prigušila Gral ispod svog ideološkog tovara, potom ga lepo i izgurala sa scene. Gral, predački mit koji on prenosi, zaživeo je u jednom trenutku datom od istorije, zatim je iščezao, pomalo kao neki predmet izbačen na obalu što će ga skorašnje talasanje nanovo odneti u dubine valova.

Znate li ko su bili gnostici? Pa, živeli su u Srbiji

Direktor Arheološkog parka Viminacijum Miomir Korać izjavio je Tanjugu da je na tom lokalitetu iskopan izuzetno redak predmet, kolumbarijum, čiji ornamenti ukazuju da se radi o gnostičkoj urni s početka trećeg veka. 

Napominjući da su ostaci i materijalna kultura gnostika veoma retki, jer oni nisu mnogo marili za svet u kome su živeli, Korać je ocenio da je Viminacijum, našoj i svetskoj javnosti podario sjajan novi izvor saznanja.

  On je podsetio da je na tom lolakiltetu pre više godina, u prostoru mauzoleja, pronađen jedan gnostički prsten. Kakva je to retkost, kao što je to svaki predmet sa gnostičkim sadržajem,